Mladi kralj i ugljena vrana
Mladi kralj i ugljena vrana.docx — Apotheoza
Mladi kralj i ugljena vrana
Bejaše jednom pre bezbroj leta jedno kraljevstvo gde večno oružje cveta, gde se kolo smrti uvek vrti, i gde mačeve spuštaju samo mrtvi. Nad ovim kraljevstvom vladao je kralj, mudar i star, previše star. Matori kralj je smrt znao jako dobro, i smrt je znala njega. Svake godine oni bi se sastali na ratištu gde bi kralj priredio gozbu za smrt, a za uzvrat, smrt se njega klonila do njihovog sledećeg sastanka. Stari kralj je svoj dogovor sa smrću vešto krio, toliko vešto da za njihovo prijateljsvo nije znala ni jedna duša u čitavom kraljevstvu. Svake godine smrt je bila sve gladnija, a kralj sve stariji, te više nije mogao sam da sprema gozbe koje bi utolile glad smrti. Stari kralj se bojao gladne smrti više nego bilo čega, te je zatražio pomoć od svog sina, mladog kralja. Mladi kralj bio je odvažan, snažan i ognjenog srca. Neustrašivi kraljević harao je bitkom iz godine u godinu, njegov galop kao hiljadu gromova, svakom bitkom glasnije od prethodne, njegov mač kao vitka ruža, crven i mokar od krvi. Mladi kralj bio je strah i trepet susednih kraljevstvstva.
Jednog mladog leta, matori kralj uperio je svoje koplje na istok. Vitezovi, plaćenici i svi drugi vredni oružja zaputili su se ka istočnom kraljevstvu. Dan pred bitku, stari kralj je od strepnje postao neumoljiv; Strah mu je pojeo srce, a brojni životi koje je prekratio grebali su mu dušu. Dok je stari kralj, zatvoren od sveta u strahu od svetla, ležao sam pod svojim šatorom, mladi kraljević je isčekivao bitku pred svojim. Gledao je kraljević u podnevno nebo, a nebo gledalo u njega. No odjednom nebo kao da je skrenulo pogled. Plava prozirna svila povila se pred bakrenim crvenilom, crni mesec pušta krake a sunce drži dah. Ponoć se obrušila na beli dan. Kraljeviću pred noge sleće jedna sitna vrana. Crna kao ugalj, utopila se u novonastali podnevni mrak, samo su njene krvavo crvene oči razbijale monohromiju mesečeve senke. Neustrašivi kraljević poteže svoju sablju, u neverici da diže oštricu na pticu:
„Govori veštice!” naredio je kraljević „Ti ptica ne možeš biti, od čoveka se ne bojiš.”
Grakće vrana hrapavim glasom, kao vatrom spaljen: „Veštica nisam, ali mnogo toga mogu ti dati, ne boj se, prinče, mač u korice vrati. Od kad si bio manji od sablje koju držiš, ja sam te pazila, gledala i od tuđeg mača čuvala. Ovde, sad, gde je svetlo tama, gde je sunce mesec, gde je crno belo a belo crno, mi smo sami i ne čuje nas niko. Ja sam mrak, ja sam crnilo, ja sam ona što poslednji izdah krade, ja sam ona koju tvoj otac sanja, strah i trepet i najmoćnijeg kralja. Moje ime i deca znaju, izušti ga, mladi kralju.”
"Smrt," reče kraljević grubo. "Crna magija i vračbine ovde mesta nemaju, vrati se odakle si došla, te ako opet pomisliš blizu sleteti, glavu ću ti otkinuti."
„Otac tvoj”, reče vrana, „je gnevan. Duša mu je gorka a srce rdjavo. On moj prijatelj više nije, jer kada čovek strada od rdjavog srca, on gorak ukus upije. Ti, prinče moj, si čist kao mladi mesec. Dopusti meni da te vodim i pred nogama tvojim rušiće se carstva. Samo reci i tvoj sluga ja ću postati, ali oprezan budi, uz moju pomoć ti ćeš zaseniti sve što ovim svetom hodi, ali izdaj me i zažalićeš jer se i najveća senka guši u mraku.”
„Šta mi je činiti onda?” pitao je princ. „Kad mi tama lično preti. Ne mogu te odbiti, zato reci šta imaš reći. Šta želiš, vrano?”
„Dok kralj sa istoka i dalje spava, u mraku pašće njegova glava. Večeras u ponoć”, grakće vrana, „upregni konja i pod mojim krilom jaši.”
„Zar bitke svoje da pobedim zbog laži?” upita mladi kralj. „Bitka se pod suncem bije, tako je rečeno i tako će i biti. Zar čast svoju da prodam, i reč svoju da zgazim za obećanje jedne ptičurine? Sutra, pod svetlom dana vojevaću boj, kraj hladne vode nad suhom zemljom, jer ja kukavica nisam. Samo starost sme u snu čoveka usmrtiti.”
„Čast tvoja ostaće čista kao jutarnja rosa i kukavica nećeš biti. Nečasni ljudi bitke gube. Da ne gube”, reče vrana, „niko se ne bi usudio da ih nečasnim nazove. A ti, moj mladi kralju, nikad nećeš bitku izgubiti, dokle god sam ja s’ tobom. Pred nama će svako carstvo biti krhko kao prolećni led. Zbogom sad, dragi prinče, mesec me ne može zauvek čuvati, sunce se vraća a mrak se svetla boji. Večeras ću biti samo tvoja, odbiti ne smeš jer strah sam već posadila u tvoje mlado srce." Odlete vrana natrag u mesec i dalje crn kao zenica, ukrašen sunčevim zracima, no nedugo nakon njenog odlaska mesec je predao dan natrag suncu.
Što smrt izreče, doista i bude. Mladi kraljević pod plaštom noći priredio je svoju prvu gozbu novoј prijateljici. Sablja mladog princa plivala je kroz vitezove i vojnike, ostavljajući iza sebe skoro potpuni muk. Sve što se u noći moglo čuti je uzbudjeno graktanje vrane i bledi plač nesrećnika koji čekaju svoj poslednji izdah. Ujutro, kad se sunce diglo i obasjalo reku rumenu od krvi, stari kralj doznao je za pobedu svog sina, no umesto radosti u trijumfu obuzeo ga je gnev. U afektu svog straha, besa i izdaje vrane, ogorčeni kralj okrenuo je vojsku na sopstvenog sina u pokušaju da pridobije nazad naklonost vrane. Stari kralj je u svoju poslednju bitku stupio odišući očajem koji priliči samo ostavljenim ljubavnicima, znajući da pobedu ne može odneti. Smrt je svog miljenika već izabrala, a za matorog kralja vreme je prošlo davno, no vrana je ipak udostojila svog starog prijatelja poslednjeg oproštaja:
„Dragi moj kralju, kad smo se upoznali bio si hrabar i ponosan kao tvoj sin. Jurio si kroz bitku silno i strastveno, i kada se tvoj otac okrenuo na tebe, jahala sam za tobom na konju. Sve što sam ti obećala, ispunila sam. Sada si slab, star i uplašen. Tvoju strast progutao je strah; svako ko sa mnom često trguje, tome hrabrost uvene a strah procveta, te novog prijatelja moram stalno tražiti. Napusti ovaj svet srećan, znajući da sam tvom sinu obećala još više nego tebi, spusti mač po poslednji put i strah ovde ostavi.”
Comments