negde pred nama kao fiksirana zvezda
negde pred nama kao fiksirana zvezda.docx — Apotheoza
negde pred nama kao fiksirana zvezda
Negde daleko ispod zvezdanog svoda, na ušću reke valijuma i vina, leži maglovita dolina ljudskog roda. Na ovom mestu, pod večno oblačnim nebom, čovek za čovekom rađa se i umire pod istim toplim suncem. Ponekad se desi da čovek pak izraste krila, nešto kao golub, a ponekad čak i orao. Takvi ljudi ponekad svoja krila koriste da se hvale, nekad lete, nekad odlete negde gore iz nekog razloga. Jednom, a možda ni tad, skupilo se celo jato krilatih ljudi. Zajedno su čekali da ih zemlja proguta, kao što je čovek pre njih čekao bezbroj puta, dok jednog dana, u neki minut i sekund, jedan krilati čovek nije odlučio poleteti negde nekud. Malo nakon polete i drugi, i tako redom noga po noga nestajala je sa tla doline ljudskoga roda.
Leteća horda se dizala visoko, skladno kao jedan um. Zašto jurišaju ka plavom nebu oni nisu znali ni sami, ali pre nego što su mogli da se zapitaju, nebo više nije bilo plavo, i toplina sunca više nije bila tako jaka, i umesto oblaka bejaše bezbroj hladnih dalekih zvezda. Nazad, uzvikne jedan, pre no što se obruši natrag k zemlji. Kirlato jato u ledenom mraku, ipak nastavi dalje ka zvezdanom svodu, jer radoznalost je ubija mačke a ne čoveka. U nekom trenutku ugledaše nešto novo, nešto čudno. Zvezda sjajna i velika i veća i veća juri ka hordi krilatih bića. No zvezda ipak to nije bila, već refleksija sunca o zaleđena krila. Daleko su došli krilata stvorenja, toliko daleko da ih je strah nagrizao koliko i hladnoća. Da li da se vrate ili nastave dalje? Možda je svaka zvezda zaleđeni leš, samo je sunce pravo, toplo i bezbedno. U panici straha jato se raspadne, pola nazad pola napred, spaja ih strah a razdvaja hrabrost.
Jedan po jedan, baš kao onaj dan kad su se digli u nebesa, čovek po čovek postajao je zvezda. Hladna smrt letela je odmah iza preživele čete, dok se nisu sledili sve do dvoje:
-Strašna je sudbina koja nas čeka.
-Sudbina moja je topla i svetla. Negde pred nama kao fiksirana zvezda, ja ću tebe čekati. Dođi mi u naručje, tamo daleko u svetloj budućnosti.
-Hladnoća će te pojesti, zar ne strepiš hladne smrti?
-Strepnja od smrti doziva smrt. Svako zlo na ovome svetu ne sme prići nepozvano. Strahuj da ćemo se slediti ako želiš, ili veruj da ćemo živeti večno, ali ako kreneš sa mnom obećaj mi da ćeš otopiti moju sumnju i strah kada krene da me jede, a ja ću učiniti isto za tebe, zauvek.
Comments